Poseta konjičkom klubu

U nedelju 10. oktobra završena je Dečja nedelja koja je u skoro svim opštinama i gradovima u Srbiji obeležena stihovima Ljubivoja Ršumovića „Dete je dete, da ga volite i razumete“, međutim malo ko se tokom tih sedam dana ostvrnuo na decu koja su skoro za sve nas nevidljiva.

Prema podacima UNHCR-ovog izveštaja, deca mlađa od 18 godina čine 40% raseljene populacije u svetu, a oko 153.000 njih su bez pranje roditelja ili rođaka. Projekat „Mladi bez granica“ bavi se upravo potrebama dece migranata i azilanata koji su u Srbiju, kao jednu od usputnih zemalja, stigli bez pratnje odraslih. U Centru u Bogovađi trenutno je smešteno 40 starijih maloletnika uzrasta od 14 do 18 godina i skoro svi su iz Avganistana. Maloletnici bez pratnje roditelja su, pored žena, najugroženija grupa među izbeglicama i migrantima, i u najvećem su riziku od od nasilja, seksualne eksploatacije i trgovine ljudima.

U azilantskom centru u Bogovađi o potrebama ove dece brinu se ljudi iz Komesarijata za raseljena i izbegla lica i radnice Centra za socijalni rad „Solidarnost“. Mi smo sa njima proveli dan u Konjičkom klubu Aranđelovac sa željom da bar na nekoliko sati zaborave na probleme sa kojima se svakodnevno susreću i sa neizvesnošću koja je pred njima.

U Aranđelovac smo stigli u podnevnim časovima, a kiša koja je padala nije baš išla na ruku organizovanoj poseti i planovima za taj dan. Petnaest dečaka, zajedno sa Brankom, radnicom Centra za socijalni rad, nije delovalo kao da će dozvoliti da im loše vreme pokvari zabavu. Deca kao deca, nije im hladno, ne smeta im kiša koja se čas pojača-čas prestane, oni su srećni jer su izašli iz kruga Centra za azil i promenili okruženje. Uglavnom ne pričaju engleski ali je osmeh univerzalni jezik. Obišli smo konjušnice i uz pratnju sjajnih ljudi iz Konjičkog kluba upoznali se sa konjima. Deca su se okupljala oko njih, mazili ih, a jedan od dečaka je na Pashto jeziku pokušavao da nam objasni da je u Avganistanu imao konje dok nam je u isto vreme pokazivao slike tih konja u telefonu. Kao i svi mi, oni su tamo imali živote, svakodnevnice, svoje kuće, bliske ljude, porodice i sve je to ostalo iza njih kad su se uputili na ovaj neizvesni put. Nekima su roditelji ostali u Avganistanu jer nisu mogli da napuste zemlju, nekima su roditelji krenuli sa njima ali su se u putu razdvojili, pogubili…neki nemaju roditelje. Oni Srbiju ne vide kao svoju krajnju destinaciju. Cene ono što im je Srbija pružila, na jednoj od fotografija tog dana veselo podižu tri prsta i uzvikuju „Serbia“ ali svakako svoj život vide u nekim zemljama Zapadne Evrope. Slušali smo pesme iz njihove zemlje, pokazali su nam kako se igra njihov tradicionalni ples ali se nisu ustručavali ni da zaigraju uz naše Užičko kolo i da pokušaju da ga nauče. Nekima od njih je i odlično išlo jer, ma koliko mi mislili da smo kulturološki različiti, i nama i njima je ritam u genima.

Vraćajući se nazad iz Aranđelovca u Bogovađu, mini bus je vozio po oštrim krivinama dok je tim ŽUKO-a bio u autu ispred. Kako li ta deca podnose krivine? Da li neko od njih ima mučninu? Ako ima, da li će ga Branka razumeti dok na Pashto jeziku objašnjava? Retko sebi postavimo ta pitanja jer prečesto uzimamo zdravo za gotovo da je roditelj uvek tu kad detetu nešto treba ali, eto, oko nas su deca koja nemaju uz sebe roditelja da ih zagrli kad ih nešto boli i ne znaju ko će ih sačekati na kraju tog puta kojim su krenuli.

Projekat „Mladi bez granica“ je podržan od strane Internacionalne organizacije za migracije i finansiran iz sredstava Evropske unije

Odgovori