Mera humanosti i solidarnosti jedne društvene zajednice svakako je stepen organizovane brige o njenim najosetljivijim kategorijama.
Usluga socijalne zaštite „Pomoc u kuci“ postoji od 2016. godine na teritoriji opština Ljig, Mionica i Lajkovac. Namenjena je odraslim i starijim građanima koji žive na tim opštinama, a ne mogu sami da obavljaju sve ono što predstavlja osnovne svakodnevne životne potrebe. Lokalna samouprava finansira ovu uslugu, a usluge realizuje zajednički centar za socijalni rad ’’Solidarnost’’.
Ženskom udruženju kolubarskog okruga, koje je prepoznalo probleme sa kojima se nose ljudi koji žive u staračkim samačkim domaćinstvima bez ikakvih mesečnih primanja, odobren je projekat od strane fondacije Ana i Vlade Divac. Nismo prošli najteži deo puta potrage za korisnicima jer su nam u tome pomogli ljudi iz Centra za socijalni rad koji su imali informacije koliko ljudi živi u takvim uslovima. U saradnji i dogovoru sa njima trudili smo da pomognemo kako postojećim korisnicima, tako i onima koji su čekali na uslugu. Usluge su se odnosile na dobavljanje namirnica i lekova, fizičke pomoći oko svakodnevnih poslova u domaćinstvu ali i razgovora za koji smo primetili da je najpotrebniji svima. Stekli smo utisak da im je ta topla reč ili razgovor značio više od svega što smo radili za njih i da im je bilo bitnije da li imamo malo više vremena da ostanemo i popričamo, nego da li će imati hrane do sledeće posete. Ti ljudi, pored toga što su stari i često narušenog zdravlja, vrlo su i usamljeni. Jedna od naših korisnica, baka Desa iz sela Moravci kod Ljiga, znala je vrlo često tokom naše posete da kaže „Kome mi više trebamo ovakvi?!“.
Dosta njih nema nekog od bliže rodbine, a i oni koji imaju kažu da oni zbog obaveza koje imaju oko svojih porodica i poslova ne stižu da ih često obiđu. Zato ovu uslugu ‘’Pomoć u kući’’ treba podržati, osnažiti, proširiti jer je trenutno jedina opcija kao pomoć ovim ljudima. Potrebno je raditi na tome da usluga bude rasprostranjena i dodje do svih ovih ljudi, podržati centre za socijalni rad koji se bave ovom vrstom pomoći, kao i napraviti dugoročni održivi plan da ova usluga traje i finansijski bude podržana.
ŽUKO zbog dužine trajanja projekta i limitiranosti budžeta nije mogao doći do svih ljudi kojima je takav oblik pomoći potreban ali smo sigurno ušli u živote ljudi koji su mislili da su zaboravljeni jer bez obzira na projekat, sigurno je da ćemo nastaviti da pijemo kafu sa našom baka Zlatom, unositi drva ili brati grožđe za našu baku Radmilu i prepričavati šta se dešava u turskim serijama koje gleda baka Ruža.